I pre početka predizborne kampanje za predsedničke, parlamentarne, pokrajinske i lokalne izbore u Srbiji, koji će se odigrati 6. maja 2012. godine, (a suštinski, kampanja se u ovoj zemlji vodi, praktično, od početka osnivanja partija, što znači više od dvadeset godina), došlo je do dodatnog pojačavanja propagandnih aktivnosti političkih faktora, kao i do otvaranja pitanja opravdanosti učestvovanja ili neučestvovanja na tim izborima.
Srbija je, od uvođenja višepartijskog sistema u neprestanom previranju raznih buržoaskih snaga koje se, po sopstvenim kriterijumima, dele na liberalne i konzervativne, tj. na „proevropske“, odnosno „antievropske“. Ta previranja i neprestano bavljenje konstitucionalnim pitanjima, odnosno pitanjima funkcionisanja same države, teritorijom, kao i personalnim kadrovskim pitanjima unutar državnog aparata, čine od srpske političke scene jednu medijsku arenu za bacanje prašine u oči, dok ekonomski i suštinski politički procesi teku svojim tokom ispod površine interesovanja veštački stvorenog tzv. javnog mnjenja.
Izbori koji nas očekuju su, praktično, tek drugi u poslednjih dvadeset godina koji će biti održani četiri godine nakon prethodnih. Aktuelna vlada je prva koja je izdržala čitav četvorogodišnji mandat posle ratne vlade Mirka Marjanovića (1994-1998), što ona sama pokušava da predstavi kao svoj uspeh. Ključ ovog „uspeha“ leži u koalicionom sporazumu: svaka buržoska interesna grupa, koja je organizovana pod imenom političke partije, izborila se za pravo da joj se druge interesne grupe buržoazije ne mešaju u „resor“ ili teritoriju. Vlada, praktično i ne zaseda, već se traže i dobijaju saglasnosti na osnovu tog sporazuma, ponekada telefonom ili elektronskom poštom. Dakle, vlada, kao jedinstveno upravno telo, praktično, ne funkcioniše. Odluke se donose u drugim centrima moći, a vlada i parlament iz koga ta vlada proističe, služe samo za to da se odluke tih centara moći potvrde, ozakone i dobiju zadovoljavajuću formu. Pošto nije bilo ozbiljnijih pokušaja da se ta vlada sruši, može se zaključiti da je ona dobro izvršavala svoju funkciju formalizovanja odluka koje su donosili stranački lideri i njihovi nalogodavci.
Drugo, odnos snaga na političkoj sceni je takav da je jasno da nijedna od tih stranaka nije u stanju da formira svoju vladu bez pravljenja nove široke koalicije koja bi, opet, uključila većinu postojećih političkih organizacija, na svim nivoima vlasti. Čak i oni koji, formalno, ostaju u opoziciji, u trenucima nužde podržavaju predloge zakona ili odluka, a za to dobijaju svoj deo kolača.
Treće, Srbija je periferna kapitalistička zemlja u kojoj se neprestano menja odnos snaga u korist buržoazije i dveju njenih najjačih ideologija u Srbiji i regionu – neoliberalizma i nacionalizma. Od radničke klase ove snage očekuju da se stavi na jednu od te dve strane, iako je svrstavanje na njihovu stranu protiv suštinskih interesa politički osakaćenog radništva i najširih narodnih masa. Nerešeno teritorijalno pitanje, koje srpska buržoazija drži otvorenim da bi njime manipulisala, kao i neprestano menjanje velikog broja zakona, Srbiju čini još uvek nedovršenom državom, iako se njena vladajuća elita neprestano poziva na dugu tradiciju državnosti. Što se tiče podele političke elite na „nacionalnu“ i „proevropsku“, važno je istaći da je ova podela više deklarativne prirode, jer unutar neoliberalnog bloka, koji je u trenutnoj defanzivi, postoji snažan nacionalistički sentiment, kao i da unutar „nacionalnog“ dominira neoliberalna ekonomska misao. Što se tiče koruptivnosti i konkretnih efekata politika oba bloka, u praksi nema nikakve razlike.
U uslovima potpune razbijenosti klasnih političkih snaga, smatramo da glasanje predstavlja davanje legitimiteta ne vladi ili režimu, već sistemu. Potrebno je pokazati da su obespravljeni slojevi, a to je najveći deo Srbije, svesni toga da se njihova uloga u „demokratiji“ parlamentarnog tipa svodi na puki dekor. Odmah posle čina glasanja, gubi se svaka praktična mogućnost da se utiče na političke i društvene događaje, počev od formiranja koalicija, do konkretnih poteza vlade.
Izbori koji se održavaju 2012. godine će moći da odluče samo o tome da li će se i koliko promeniti odnos snaga unutar vladajuće koalicije i drugih sistemskih političkih organizacija. Nikakve bitnije promene u ovom trenutku ne može biti, kako na planu politike, tako i njenih efekata na društvo. Srbija će nastaviti da ispunjava zahteve imperijalističkih sila koje utiču na nju – SAD, EU i Rusije, pauperizacija će se povećati, država će nastaviti da jača svoj birokratski i policijski represivni aparat, nezaposlenost će biti sve veća, svakodnevna prava slabo plaćenih radnika i radnica, kao i nezaposlenih, će i dalje biti sve više sužavana. U globalnoj krizi kapitalističkog sistema, srpska buržoazija i njeni politički predstavnici nastaviće da slede primere iz zemalja kapitalističkog centa: da prebacuju cenu krize sa sebe zaduživanjem i dodatnim opterećivanjem radništva i da grozničavo grabe sve što mogu.
Zbog svega što je navedeno, jasno je da ovaj politički sistem nema praktično nikakvo uporište u širokim masama. Sve je jasnije da podrška svim postojećim političkim partijama, a time i sistemu koji one tvore i vode, nema podršku. Zato su se, u momentu dok izbori još nisu ni bili raspisani, u agitovanje za izlazak na izbore uključili svi relevantni delovi buržoaskog političkog i ideološkog aparata – stranke, mediji, žuti sindikati, nevladine organizacije i „nezavisni“ analitičari, insistirajući na stavu da neizlazak na izbore ili poništavanje glasačkog listića ne predstavlja rešenje. Naprotiv – izlazak na izbore i glasanje ne predstavljaju nikakvo rešenje, već su davanje podrške nastavku narodne agonije i pljačke koja je prati već dve decenije.
U situaciji kada nema revolucionarne snage koja bi mogla da artikuliše i povede bunt, odbijanje ponuđene uloge statiste u političkoj farsi zvanoj izbori predstavlja i skromni čin otpora sistemu. A iz tačvog čina može proizaći jedna politika koja će se efikasnije boriti protiv partokratije koja sprovodi diktaturu kapitala.
Iako bojkot izbora nema više formalnu političku snagu, jer je skinut cenzus od minimum polovine birača izašlih na izbore, neophodno je da se, neizlaskom ili neglasanjem, oduzme i privid legitimiteta samozvanih predstavnika naroda, koji su istovremeno njegovi najveći neprijatelji.
Izbori ništa ne rešavaju! Potlačeni i obespravljeni, organizujmo se sami! Za neposrednu demokratiju! Protiv kapitalizma!
Prvi maj – poziv na borbu
Za potrebe izdavačke delatnosti Crvene inicijative, u avgustu 2011. godine formirana je biblioteka „Crvene knjige“. U okviru izdavaštva Crvene inicijative, koje se realizuje objavljivanjem knjiga i drugih publikacija o pitanjima koja se odnose na položaj radništva i perspektive njegove emancipacije, biblioteka „Crvene knjige“ ima za cilj da donese nova izdanja radova klasika marksizma-lenjinizma, kao i drugih dela od značaja za teoriju, istoriju, revolucionarnu političku praksu i kulturnu delatnost međunarodnog radničkog pokreta.
Prvo izdanje ove biblioteke je knjiga Vladimira Iljiča Lenjina Imperijalizam kao najviši stadijum kapitalizma. Ovde prenosimo belešku redakcije biblioteke „Crvene knjige“ uz to izdanje.
* * *
Poslednje štampano izdanje Lenjinovog dela Imperijalizam kao najviši stadijum kapitalizma na srpskohrvatskom jeziku objavljeno je pre više od trideset godina. U tom periodu, ne samo da nisu zastarele osnovne teze kojim je Lenjin još 1916. godine nastojao da pokaže vezu između faze u razvoju kapitalizma u kojoj prevlast preuzima finansijski kapital, izbijanja svetskih ratova i neizbežnosti proleterske revolucije, već su one dodatno potvrdile svoju aktuelnost. Kratko je trajao trijumfalizam buržoaskih propagandista iz 1989. godine, koji su pohitali da proglase kako je dokazano da „kapitalizam nema alternativu“, i da je sa socijalističkim projektom definitivno završeno.
Protivrečnosti kapitalizma su, u međuvremenu, samo još više došle do izražaja. Svedoci smo njihove kulminacije u zbivanjima koja pogađaju najznačajniji centar imperijalističkog sistema, Sjedinjene Američke Države, koje su se uplele u niz agresivnih — navodno antiterorističkih — ratova posle 2001. godine, i u kojima je započela svetska ekonomska kriza 2008. godine. Rešenje tih protivrečnosti ne leži u kozmetičkim reformama ili moralističkim apelima, već u organizovanoj međunarodnoj antikapitalističkoj borbi radništva i drugih obespravljenih masa; političkoj borbi koja će, u savremenim uslovima, nastaviti revolucionarni proces koji je zaustavljen nakon velikih postignuća u XX veku.
U periodu koji obeležava gotovo opšta idejna konfuzija, na realne potrebe za formulisnjem strategije borbe protiv kapitalističkog sistema eksploatacije i ugnjetavanja često se odgovara nazadnim, nenaučnim i zbunjujućim pokušajima objašnjenja procesa imperijalističke globalizacije i aktuelne krize imperijalizma, pokušajima koji neretko svoje ishodište imaju u različitim mračnjačkim teorijama zavere ili postmodernističkim relativizacijama. Nasuprot njima, marksistička shvatanja imperijalizma, za čije je teorijsko utemeljenje bila ključna pojava Lenjinove nevelike knjige Imperijalizam kao najviši stadijum kapitalizma, predstavljaju metodično nastojanje za postizanjem pouzdanog saznanja o načinu formiranja i funkcionisanja imperijalističkog poretka, kao i kritičku osnovu strategije njegovog rušenja i revolucionarnog uspostavljanja humanijeg društva.
Zbog toga smo smatrali da je bitno da se danas, kada borbeni otpor imperijalizmu predstavlja pitanje od životnog značaja za sve veći broj ljudi širom sveta, ova knjiga ponovo pojavi pred čitaocima i čitateljkama.
Lenjinov Imperijalizam kao najviši stadijum kapitalizma preveo je revolucionar Ognjen Prica tokom tamnovanja u sremskomitrovačkom zatvoru, u prvoj polovini 1930-ih. Taj prevod je kasnije više puta štampan, uz redakturu Zvonka Tkalca, a zatim i Instituta za međunarodni radnički pokret iz Beograda. U ovom izdanju, taj prevod donosimo sa neznatnim dopunskim redaktorskim intervencijama u pravcu njegovog osavremenjivanja.
Deset godina od smrti izuzetnog komuniste i borca Vladimira Vlada Dapčevića (1917-2001) nije povod za nekakvu formalnu komemoraciju, već za sumiranje značaja njegove revolucionarne pojave za očuvanje kontinuiteta žive prakse kritičkih ideja marksizma-lenjinizma u bivšim jugoslovenskim zemljama.
Danas, kada se okončanje procesa restauracije kapitalizma u nekadašnjim socijalističkim društvima sudarilo sa izbijanjem duboke krize kapitalističke privrede, sve više sazreva potreba za političkim artikulisanjem klasne borbe i revolucionarnim organizovanjem proletarijata. Stoga je Vladov primer za nas izuzetno važan, kao merilo za sprovođenje revolucionarne linije u različitim, najčešće nepovoljnim, okolnostima, i kao uzor dosledne borbe protiv oportunizma i revizionizma, koji na ovim prostorima toliko često pretenduju na nazive levice i komunizma.
Deset godina nakon Vladove smrti može se konstatovati da na ovim prostorima oživljavaju revolucionarne antikapitalističke tendencije, kao i da među njima značajno mesto zauzimaju one snage koje, rukovodeći se marksističko-lenjinističkim načelima, polaze od Vladovog primera revolucionarne doslednosti. Smatramo da je to najbolji dokaz da njegova mukotrpna borba nije bila uzaludna, već da je, kao trajna vrednost, postala deo revolucionarnog nasleđa međunarodnog radničkog pokreta i stalna inspiracija za razvoj oslobodilačkih praksi.
Organizovanje jednog od najvećih imperijalističkih skupova na svetu, okupljanje vojnih zvaničnika NATO i predstavnika njihovih saveznika na Strateškoj konferenciji o vojnom partnerstvu, koja se održala u Beogradu od 13. do 15. juna 2011. godine, dešava se u momentu kada su kompradorska buržoazija i njena politička elita ojačale svoju hegemonu poziciju u srpskom društvu. Proces stabilizovanja kapitalističkih odnosa u Srbiji, u kome je bitnu političku ulogu igralo dugogodišnje nametanje lažnih alternativa između „patriotskog bloka“ i „reformskog bloka“, odnosno sukobljenosti između konzervativno-nacionalističke i vesternizatorske struje buržoaske političke scene, privodi se kraju.
Slab domet javnih protesta šovinističkih segmenata srpske opozicije povodom prilično farsičnog hapšenja i izručenja ratnog zločinca Ratka Mladića, potvrđuje da preovlađujuća većina naroda u Srbiji, bez obzira na dugotrajnu propagandu, više ne vidi nacionalističku politiku kao svoju perspektivu. U takvoj situaciji, političkoj eliti postaje isuviše komplikovano da nastavi sa dosadašnjim praksama balansiranja između imperijalizma SAD i EU i imperijalizma Rusije, tako da sve otvorenije prihvata produbljivanje integracije u zonu evroatlantskog imperijalizma. S druge strane, sve slabija reakcija na tu tendenciju, reakcija koju ispoljavaju jedino snage otvoreno svrstane uz interese ruske buržoazije, vrlo jasno pokazuje da nacionalistička politika više nije u stanju da se predstavi kao iole ubedljiv privid antiimperijalizma.
Ta činjenica je najbolje došla do izražaja uoči početka NATO konferencije u Beogradu, u načinu na koji je državni aparat reagovao na različite oblike protesta protiv te konferencije.
Otkako su započele aktivnosti Anti-NATO kampanje, kao relativno široke levičarske platforme za organizovanje demonstracija protiv održavanja NATO konferencije u Beogradu, policija je vršila pritisak na njene aktiviste putem čestih privođenja i pozivanjem na informativne razgovore, dok su, s druge strane, mediji sistematski prećutkivali kako informacije o održavanju NATO konferencije, tako i o aktivnostima Anti-NATO kampanje, sprečavajući da javnost bude makar i približno objektivno obaveštena. Protestni skup Anti-NATO kampanje, organizovan 12. juna 2011. godine, kod Sava Centra na Novom Beogradu, brutalno je razbijen od strane jakih policijskih snaga. Istovremeno, policija je pružala punu zaštitu fingiranom protestu koji je istog dana organizovala Demokratska stranka Srbije, koji je poslužio kao paravan za koketiranje s kvislinškom propagandom iz perioda nacističke okupacije, prvenstveno od strane klerofašističke organizacije „Obraz“. Slično tome, još besmisleniji skup Srpske radikalne stranke, održan sledećeg dana ispred Predsedništva Srbije, praćen primitivnim četničkim folklorom, imao je vrlo tolerantan tretman od strane policije. Želeći da se predstavi što uslužniji prema svojim NATO gazdama, režim u Srbiji je očigledno smatrao da će neveliki skupovi sa ispoljavanjem impotentnog nacionalizma i drugih reakcionarnih sadržaja biti najprihvatljiviji način kanalisanja eventualnog nezadovoljstva zbog održavanja NATO konferencije.
Zbog toga je pravu smetnju imperijalističkim slugama predstavljao protest u organizaciji Anti-NATO kampanje. Kao internacionalistički usmeren protest, skroman po broju učesnika usled opstrukcija državnom represijom, ali na kome su se okupili antiimperijalistički i antifašistički aktivisti i aktivistkinje ne samo iz Srbije, već i iz Hrvatske i Austrije, ovaj skup shvaćen je kao pretnja zbog koje je bilo potrebno angažovati značajne policijske snage. Protest je proglašen „zabranjenim“, a policija je, ničim izazvano, napala okupljene mirne demonstrante, potiskujući ih od Sava Centra i gurajući ih niz padinu prema novobeogradskim blokovima. Koristeći prekomernu silu, policija je tom prilikom uhapsila osam mirnih demonstranata. Protiv sedam uhapšenih su pokrenuti montirani krivični postupci zbog „ometanja službenog lica u obavljanju dužnosti“, pa čak i „napada na službeno lice“, a jedan od njih je, pored krivične tužbe, ekspresno prekršajno osuđen na 15 dana zatvora zbog „organizovanja neprijavljenog skupa“. O nepostojanju pravnog osnova za ovakve sudske procese svedoči činjenica da je čak i policija prilikom ispitivanja uhapšenih otvoreno priznala kako su besmislene kvalifikacije dela u postupku protiv njih i određivanje mere zadžavanja isključivo politički motivisane.
Antiimperijalističke snage u Srbiji nisu zaplašene niti pokolebane represijom koju su čuvari straha srpske kompradorske buržoazije sproveli nad demonstrantima ispred Sava Centra, kao i u drugim prilikama tokom aktivnosti Anti-NATO kampanje. One su sada u prilici da se samokritički osvrnu na iskustvo svojih akcija, i da na osnovu njega razrade strategiju svog daljeg razvoja, jer je jasna potreba za boljom organizacijom i preciznijom političkom artikulacijom. U trenutku agresivnog angažovanja NATO u Libiji, a potencijalno i u drugim zemljama Bliskog Istoka, na kome su narodni ustanci protiv reakcionarnih režima poremetili stabilnost imperijalističkog poretka, održavanje Strateške konferencije o vojnom partnerstvu u organizaciji NATO u Beogradu zahtevalo je daleko energičnije reagovanje progresivnih i slobodarski nastrojenih grupa i pojedinaca u Srbiji. Ipak, protest u organizaciji Anti-NATO kampanje bio je mali ali snažan gest kojim se pokazalo da je istinsku borbu protiv imperijalizma i militarizma moguće voditi samo doslednom antikapitalističkom i internacionalističkom politikom. Politički servis srpske buržoazije to je shvatio i prepoznao, o čemu svedoči njegovo represivno reagovanje.
Za međunarodnu solidarnost protiv „Tvrđave Evrope“
Vlasti u Srbiji su pooštrile kontrolu korišćenja bezviznog putovanja građana Srbije u evropske zemlje posle upozorenja EU o povećanom prilivu azilanata iz Srbije i Makedonije u Zapadnu Evropu. Obrazovana je vladina komisija sa zadatkom da razmatra pitanja koja se odnose na povećanje broja takozvanih lažnih azilanata u zemljama EU sa teritorije Srbije i da predlaže Vladi određene odluke u vezi s merama za smanjivanje njihovog broja. Granična policija i carinska služba vrše pojačanu kontrolu putnika, ispitujući svrhu putovanja i vršeći proveru povratnih karata i sredstava za izdržavanje. Istovremeno sa ovim merama pojačanog nadzora, represija se pojačava podsticanjem rasizma i šovinizma pomoću policijskih optužbi da „Romi i Albanci sa juga Srbije najviše zloupotrebljavaju bezvizni režim”.
Ispunjavajući uslove za ukidanje viza u putnom prometu sa zemljama Šengenskog sporazuma 2009. godine, Srbija je zavela režim „sanitarnog kordona“, učestvujući u mreži sabirnih logora za deportaciju izbeglica i potencijalnih azilanata iz zemalja ugroženih ratom i političkom represijom. Od oko dve hiljade izbeglica iz Avganistana, Iraka, Palestine, Pakistana, Irana, Kurdistana, Tunisa, Konga, Somalije i drugih zemalja, od 2008. godine azil u Srbiji dobilo je samo pet osoba. U momentu kada se, usled narodnih pobuna i imperijalističke intervencije NATO u Tunisu i Libiji pojavio novi talas izbeglica u pravcu Italije i Francuske, birokratiju Evropske unije je zahvatila antiazilantska histerija. Njena posledica jeste planiranje veće kontrole unutar šengenskog sistema „Tvrđave Evrope“, kao i uslovljavanje zemalja poput Srbije da povećaju represiju nad sopstvenim građanima.
To još jednom potvrđuje da je euforija povodom vizne liberalizacije jednom broju balkanskih zemalja pre dve godine bila proizvod političke manipulacije, budući da stvarni značaj Šengenskog sporazuma nije u razvoju demokratije i solidarnosti među evropskim narodima, već u razvijanju policijsko-represivnih mehanizama protiv naroda Evrope, Afrike, Azije, Latinske Amerike…
Podsetimo se da je izgradnja „Tvrđave Evrope“ započela neposredno posle sloma Varšavskog pakta, kada je tadašnja Evropska zajednica preduzela mere da izgradi vlastiti instrument za kontrolu granica koje više nisu kontrolisane sa istočnoevropske strane. U malom luksemburškom mestu Šengen, predstavnici Belgije, Luksemburga, Holandije i Nemačke dogovorili su se 19. juna 1990. godine da prošire još 1985. godine potpisani Šengenski sporazum. Prvobitna ideja da se omogući nesmetani saobraćaj bez pasoša između zemalja članica, pretvorena je, u svetlu kolapsa real-socijalizma, u instrument za kontrolu i zaštitu spoljnih granica zapadnoevropske kapitalističke metropole. U članu 142. Šengenskog sporazuma zemlje učesnice su se obavezale na pojačanu kontrolu granica prema spolja, uz istovremeno ukidanje kontrole lica unutar granica EU. Dalje je odlučeno da se pokrene zajednička vizna politika, pojača saradnja policije, kao i da se napravi centralni informacioni sistem ličnih podataka, radi efikasnijeg hvatanja traženih lica. Preteča Šengenskog sporazuma bila je institucionalizovna saradnja policijskih organa i pravosuđa u suzbijanju „ekstremizma“ 1970-ih. Tada su ministarstva unutrašnjih poslova država članica Evropske zajednice formirala mrežu TREVI, koja je bila zadužena za lov na „leve ekstremiste“ i „radikalne elemente“ prilikom prelaska granica.
Proširijući takvu politiku docnije, sve države potpisnice Šengenskog sporazuma su nabavile odgovarajuću vojnu opremu, uključujući specijalne video kamere sa infracrvenom opremom za nadzor granica, helikoptere, oklopna vozila, patrolne čamce i drugu opremu za lov na ljude koji nemaju odgovarajuću vizu za ulazak u EU. Specijalno obučene jedinice za zaštitu granica, zajedno sa stotinama logora za privremeni smeštaj u postupku deportacije, stvorene su kako bi se sačuvao ogroman socijalni jaz između zapadnoevropske imperijalističke metropole i južnih i istočnih periferija, te kako bi se lakše kontrolisala velika armija obespravljenih imigranata koji u zemljama EU služe kao jeftinija radna snaga. Taj oblik kontrole migracije u EU koštao je do sada života hiljade ljudi iz Afrike, Azije, Latinske Amerike i Istočne Evrope.
Najava novih i oštrijih mera za očuvanje „Tvrđave Evrope“ i njihova primena u zemljama kapitalističke periferije, kao što je Srbija, zahteva organizovan otpor i snažnije manifestovanu međunarodnu solidarnost protiv rasizma i imperijalizma. Suprotstavimo se kapitalističkoj propagandi o „ilegalnim imigrantima“ i „lažnim azilantima“. Ljudi ne mogu biti ilegalni, a lažan može biti samo društveni sistem koji počiva na odbrani nejednakosti i sistematskom ugnjetavanju.
Prvi maj: pripreme za predstojeće borbe
Više od vek i po iskustva proleterskih borbi i revolucija povezalo se sa obeležavanjem Prvog maja kao simbola emancipatorskih napora radničke klase i njenih organizacija. Nepostojanje velikih radničkih protesta, koji bi bili jedini prigodni oblik obeležavanja Prvog maja u Srbiji, ukazuju na nedostatak borbenih radničkih organizacija, sindikalnih i političkih, koje bi mogle da okupe mase nezadovoljnih i obespravljenih. Ta činjenica ukazuje i na nepoverenje istih tih masa prema mešetarima koji njihovu muku pokušavaju da iskoriste za svoje uske ciljeve.
Pred nama je period produbljivanja protivrečnosti koje karakterišu kapitalizam. Radničkih borbi u Srbiji i širom Balkana ponovo će biti, sve više i sve intenzivnije. Radni narod, osiromašeni, nezaposleni i obespravljeni ponovo će dići glas da gromko objave svoju solidarnost u otporu ugnjetavanju i u borbi za slobodu. A sigurni smo da će sa svog borbenog puta lako ukloniti korumpirane sindikaliste i političke profitere koji se predstavljaju kao levica.
U pripremama za predstojeće borbe, radni ljudi i svi obespravljeni Srbije, Balkana, Evrope i sveta, srećan vam Prvi maj, Međunarodni praznik rada!
Podržimo narodni rat u Indiji
Međunarodna nedelja podrške narodnom ratu u Indiji – od 2. do 9. aprila 2011. godine
Narodni rat u Indiji intenzivira se iz dana u dan. On danas uključuje milione siromašnih seljaka, žene, mase „nedodirljivih” (najniža kasta), vodi ga Komunistička partija Indije (maoista) i sada kontroliše otprilike deset saveznih država Republike Indije. To je narodni rat protiv siromaštva, feudalne i kapitalističke eksploatacije koji se vodi u regijama gde su protivrečnosti današnje Indije najizraženije, gde je indijski kapital povezan s imperijalizmom najaktivniji u pljačkanju resursa i gde kastinski sistem još uvek čvrsto vlada.
Uz pomoć i podršku imperijalizma (pogotovo američkog), indijske reakcionarne vladajuće klase pokušavaju da uguše revolucionarni pokret masovnim zločinima i zverstvima čijem varvarstvu nema presedana. Indijska vlada u ime imperijalizma naziva narodni rat najvećom pretnjom unutrašnjoj bezbednosti i vodi veliku vojnu operaciju pod nazivom Green Hunt (Zeleni lov) koja uključuje vojne, policijske i paravojne jedinice koje sprovode teror i genocid nad narodima Indije racijama, nasumičnim uništavanjem, silovanjem i masovnim ubistvima, „nestancima” nakon hapšenja i likvidacijama kao što je bilo ubistvo Azada, glasnogovornika KPI(m). Sve ovo se sprovodi sa iluzijom da će narodni oslobodilački pokret moći da se uguši u krvi. Imperijalističke vlade SAD, EU, Rusije i njihovi mediji podržavaju u potpunosti kriminalne postupke indijske vlade, ali i u tim zemljama raste nezadovoljstvo i solidarnost.
Indijske mase pod vodstvom Komunističke partije Indije (maoista) pišu stranice istorije o klasnoj borbi u današnjem svetu. Razvoj narodnog rata u Indiji potvrđuje da je revolucija danas glavni trend i da maoizam preuzima vodeću ulogu u novom talasu revolucija protiv imperijalizma u krizi. Proletarijat sveta shvata da napredak narodnog rata u Indiji ne dovodi u pitanje samo ravnotežu snaga u južnoj Aziji, već ugrožava i ceo imperijalistički svetski sistem.
Međunarodni odbor za podršku Narodnom ratu u Indiji pokreće veliku kampanju koju treba voditi u svim oblicima u što je više zamalja moguće tokom nedelje od 2. do 9. aprila. Kampanja je izraz proleterskog internacionalizma i napredak u jedinstvu međunarodnog proletarijata, revolucionarnih i demokratskih snaga, kao i potlačenih naroda celog sveta.
Međunarodni odbor za podršku narodnom ratu u Indiji (csgpindia@gmail.com)
Kampanja potpore narodnom ratu u Indiji: Crvena akcija, Hrvatska
Revolucionarni proces koji se već nedeljama razvija u Egiptu, primorao je diktatora Hosnija Mubaraka da odstupi sa vlasti. Ostavka koju je Mubarak podneo 11. februara, rezultat je snage široke narodne akcije. Upravo u trenutku kada se očekivalo da će ustanak protiv režima u Egiptu da se okonča neuspehom, egipatsko radništvo je štrajkovima intenziviralo snagu ustanka. Takva situacija primorava američke i zapadnoevropske imperijaliste, Izrael, egipatsku vojsku i reakcionarne snage te zemlje da se primire i posvete proceni novonastale situacije.
Nema sumnje u to da odlazak Mubaraka, kao nosioca diktature u Egiptu, ne znači automatski i uspostavljanje novog poretka koji bi bio u skladi sa zahtevima egipatskog naroda za slobodom i pravdom. Sama činjenica da narodni ustanak nema revolucionarno vođstvo, olakšava posao reakcionarnim snagama u zemlji i van nje. U Egiptu su ostali netaknuti vojska, ozloglašeni Mubarakov doglavnik i izraelski kolaboracionista Omar Sulejman, kao i najveći deo državnog aparata starog režima. Revolucionarni proces se, međutim, nastavlja. Budućnost Egipta će se oblikovati u zavisnosti od odnosa snaga u spontanom procesu, u skladu sa stepenom učešća svesnih elemenata među političkim faktorima u zemlji.
Koalicija revolucionarne omladine (zajednička platforma omladinskih organizacija svih opozicionih političkih organizacija i orijentacija), objavila je da se revolucija nastavlja i da će oni nastaviti sa borbom dok se ne ukine vanredno stanje, politički zatvorenici ne oslobode, parlament ne raspusti i ne donese novi ustav u skladu s njihovim zahtevima.
U svakom slučaju, ovaj revolucionarni proces predstavlja značajno iskustvo i političku lekciju koja će egipatskom narodu biti dragocena za predstojeće klasne bitke. Egipat više nikada neće biti onakav kakav je bio pod Mubarakom. Danas su mogućnosti za razvoj revolucionarnih organizacija i pokretanje revolucionarnih aktivnosti u Egiptu, kao i čitavom Bliskom istoku i Severnoj Africi značajno veće nego ranije.
Na sličan način na koji je narodna pobuna u Tunisu inspirisala ustanak protiv režima u Egiptu, iskustvo revolucionarnih akcija na ulicama Kaira, Aleksandrije i drugih egipatskih gradova predstavlja inspiraciju za požar narodnih protesta koji se razbuktao po Bahreinu, Jemenu, Jordanu, Libiji, Alžiru… Postaje sve jasnije da svetska ekonomska kriza prerasta u političku krizu imperijalizma. Revolucionarni procesi i narodne pobune na Bliskom istoku i u Severnoj Africi do sada su zahvatile neke od zemalja koje su bile ključne za održavanje imperijalističkog lanca u tom delu sveta.
Razvojem i širenjem egipatske revolucije, narodne mase i proletarijat celog sveta dobijaju snažan podsticaj na organizovanje u cilju pružanja otpora pljačkaškim merama za očuvanje kapitalističkog sistema. A to je podsticaj i za dalje širenje revolucionarnog plamena.
Povodom najavljene konferencije NATO u Beogradu
Dok imperijalistička osvajačka mašinerija čini zločine protiv naroda sveta, srpska buržoazija i njena politička elita nas ubeđuju, ispiraju nam mozak, da je interes Srbije da se ovoj zločinačkoj mašineriji prišljamči u svojstvu sluge. Da šalje trupe da tlače ljude, da ubijaju decu i civile, da ih šalje da sami ginu za interese svetskog žandara, da ih šalje da bi oni koji su sada najmoćniji – bili još moćniji. Da ih šalje kao pomoćne trupe porobljivačkoj sili koja je zaratila ne samo sa narodima sveta, već sa samom idejom slobode i pravde. Pokušavaju da nas ubede da je organizovanje godišnje konferencije NATO, koja je planirana da se u junu 2011. održi u Beogradu, veliko priznanje Srbiji.
Srpski vlastodršci i njihovi takozvani opozicionari, nadaju se da će ovakvom politikom slepog slušanja gole sile i sami doći u priliku da ugnjetavaju narode u našem okruženju. Mi se protivimo ovakvoj logici i ovakvoj politici, kako onoj gazdinskoj, tako i onoj sluganskoj. Dolazi vreme za koje su se moćnici nadali da je prošlo – vreme kada će potlačeni reći dosta tiraniji, pljački, zastrašivanju, ucenama i brutalnom ubijanju. I zaista – krajnje je vreme. Širom sveta već je podignut steg otpora, steg nepristajanja na zlo, na neravnopravnost, na nepravdu. Podignut je steg borbe za slobodu, za pravdu, za ravnopravnost. A Srbija, koja je kroz istoriju imala značajnu ulogu u takvim borbama, sada ćuti. Čuje se samo glas kolaboracionista, slugu koji, uplašeni i zadivljeni ubilačkom mašinerijom pokušavaju da izvuku korist samo za sebe. Na krvi našeg i drugih naroda. Naša poruka njima je: na krvi i nepravdi nećete stvoriti ništa što će vam ostati, jer postoji jedna mnogo jača sila od sile kojoj se vi klanjate. To je sila naroda, to je sila radničkih masa koje ustaju da izbore pravo na goli život i slobodu. Plima narodnog gneva polako se diže i nezadrživo dolazi.
SMRT NATO IMPERIJALISTIMA!
SLOBODA POTLAČENIM NARODIMA SVETA!
ŽIVEO POKRET ANTIIMPERIJALISTIČKOG OTPORA!
